О књизи: година / Устаните, синови Борогравије, да браните Отаџбину! (Још једном.) Зли и подмукли комшије, који само сањају како да заузму Борогравију, поново су на њеним границама! Они једноставно морају бити зли и подмукли - јер ми смо мирољубив и поштен народ, зар не? Дакле, чињеница да се стално свађамо мора једноставно бити ЊИХОВА грешка, зар не? Али овде је проблем. Мали, али ипак. Чини се да су Борогравијини синови, па, то. Понестало нам је. Они који остају, генерално, немају руке. Или ноге. Или неке друге важне ствари за одбрану Отаџбине. Овде није као да се тучете, не можете ни да радите у пољу. Дакле, и кромпир је на измаку. У ствари, кора са дрвећа већ понестаје. А онда, сама од себе, питања почињу да се појављују у главама најновијих регрута. На пример, ове. Да, ми смо, наравно, поносна земља, али чиме се заправо поносимо? Наравно, свако од нас је спреман да гине за своју Отаџбину, али зашто посебан политички корпус мора стално да прати нашу спремност? А за шта се ми тачно боримо ако су сви добри људи ове земље у овој малој регрутској касарни? Међутим, сва ова питања су само док се не појави непријатељ. Рат је рат. Нема времена за размишљање у томе, морате убити. Убијте људе против којих, у ствари, немате ништа, а који такође ништа не знају против вас, и убијте без оклевања, брзо и јасно. Иначе ће те убити. И не заборавите да пазите на свог официра! Јер ако непријатељи више од свега на свету желе да се не сретну са тобом, онда је твој официр тај који жели да погинеш за отаџбину.